Jednom je Ernest Hemingway napisao najtužniju priču na
svijetu sa samo šest riječi: „Na prodaju. Cipele za
bebu. Nenošene.“
- Ah, taj nesretni Hemingway... – Rekla je Anja. – Zar
baš sada trebam to čitati? Izdržat ću ja i ovaj izazov. Abortus nije ništa
strašno, samo čišćenje. – Mislila je na glas tog dana kada se test na trudnoću
pokazao pozitivnim.
- Nemojte razmišljati o tome, to je samo lakši zahvat. – Rekao
je doktor preko telefona. A bila je sama. Andrija zbog kojeg je sada trudna
odmah je nestao i rekao joj da pobaci i da prekidaju, a zapravo nikada nisu ni
bili zajedno. A govorila joj je majka. Govorio je i župnik. Sad joj se čini da
su joj svi govorili ali ona nikoga nije slušala.
- Neće se baš meni dogoditi. – Govorila je prije. A
dogodilo se.
Anjina majka bila je sveg života sama, otac je jednog
dana otišao i nikada se nije vratio. Sve njegovo što je ostalo jest Anjin oblik
očiju koje je naslijedila od njega. Majci nije rekla i to joj je bilo najteže.
Mislila joj je prešutjeti ali zna koliko je majka dobro poznaje i da to neće
proći neprimijećeno. Onda je odlučila da će joj reći ali tek nakon zahvata.
Anja je studirala u Zagrebu, a majka joj je živjela na Hvaru. Navečer je
primila poziv od majke na koji se nije javila, poslala je poruku da je trenutno
zauzeta i da će joj se javiti.
- Pobaci što prije, što više otežeš to je teže i kompliciranije.
Još si na fakultetu zar želiš sebi uništiti život. Imat ćeš vremena za djecu. –
Govorila joj je prijateljica s faksa.
- Znam, moram to obaviti kroz koji dan. – Rekla je Anja.
Iduće večeri ju je nazvala majka, a ona je slagala i
pričala o nekoj haljini koja je bila na popustu.
- Htjela sam te pitati da li je mogu kupiti. – Rekla je
Anja.
- Kupi. – Odgovorila je majka.
- Imaš li mi još nešto za reći? – Pitala je. Anja se
zbunila i odgovorila:
- Ne, ne, ništa...
Te večeri je plakala do dugo u noć. Osjećala se tako
usamljenom. Kao da ju pritišću tone kamenja. Borila se s tužnim mislima, a u
jednom trenutku je čak zamislila život s bebom.
- I moram priznati nije mi uopće izgledao strašno. Ali
znam da će sve biti jednostavnije ako pobacim i ne rečem majci za to. – Rekla
je sutradan prijateljici s faksa. Iduće jutro, mjesto na faks, je otišla
doktoru.
- Dobro da vidimo, aha... Neće to biti ništa strašno.
Dogovorite sa sestrom termin i očistit ćemo to. Bez straha bit će sve u redu. –
Rekao je doktor. Anja je te noći dugo mislila o djetetu koje nosi i o ranama
koje bi abortus mogao nanijeti. Ali biti samohrana majka bilo je također teško.
Jest da je odgojena u takvoj obitelji, a možda i baš poradi toga. Sada se
sjećala kako je na Hvaru dok je još bila u osnovnoj školi bila zapostavljena i
kako bi, kad su u nižim razredima crtali obitelj, ona nacrtala samo sebe i
majku pa bi je svi pitali o ocu. Ili kad su na prvoj svetoj pričesti svi došli
s ocem i majkom, a ona jedina samo s majkom. Sjećala se i plakala.
- Ne bih se mogla toliko žrtvovati kao mama. – Mislila
je.
- Ja sam daleko slabija od nje. Moram pobaciti i gotovo. –
Već je bila kasna večer kada je zazvonio mobitel.
- Mama, zašto zoveš ovako kasno. Jesi dobro? – Rekla je
uplašena Anja.
- Dobro sam ja, nego od našeg zadnjeg razgovora čini mi
se da mi nešto skrivaš i sve do sada sam se premišljala da li da te nazovem ili
ne. – Rekla je majka.
- Mama... – U suzama je prozborila Anja.
- Mama... Tako me dobro poznaješ... – Zaplakala je još
gorče.
- Mama ja sam trudna... – tišina je trajala dugo, čulo se
samo Anjino jecanje.
- A Anja, jadna moja Anja... – U suzama je progovorila
majka.
- No u redu. Preživjet ćemo mi to, dijete je blagoslov.
Dođi odmah na Hvar pa ćemo vidjeti hoćeš li trebati zalediti godinu. – Rekla je
majka.
- Majko ja ću pobaciti. – Rekla je Anja.
- Ne, molim te ne... – Kroz suze i u očaju molila je
majka.
- Znaš, i ja sam tebe morala pobaciti. Mislila sam da će
mi tako biti lakše. Tako su me svi nagovarali. Tvoj otac je bio neodgovoran i
znala sam da to neće dugo potrajati ali nikada nisam požalila što sam te
rodila. Ti si ostvarenje moga života, sve i jedino vrijedno.
- Mama... Ne mogu ja tako... Nisam kao ti... – Rekla je
Anja.
- Molim te dođi sutra na Hvar ili želiš da ja dođem u Zagreb?
– Rekla je majka.
- Mama... Ma... – Nije više mogla nastaviti. Obećala je
da će doći na Hvar već sutra i prekinula. Mama ju je čekala u luci. Izljubile
su se još na vratima trajekta. Kad su ušle u kuću šutjele se obje. Nijedna nije
htjela započeti.
- Prvo ćeš jesti. A poslije ćemo pričati. – Rekla je
majka. Dok je ona jela majka je nestrpljivo šetala po kuhinji s kuhinjskom
krpom u ruci. Kada je Anja pojela majka je sjela za stol.
- Moraš roditi to dijete. – Prve su riječi koje je
izgovorila majka.
- Majko... Ne mogu... – U suzama je rekla Anja.
- Anja! Shvati to dijete je tebi ono što si ti bila meni.
A ti si moja jedina sreća. Moj život se ostvario samo zbog tebe, da sam te
pobacila bila bih posve jadna i nikada ne bih znala koliko ljepote sam propustila.
To dijete je sada dio tvoga života, nemoj ga odbaciti, molim te. – Rekla je
kroz suze majka.
- Ne znam majko, premlada sam. – Rekla je Anja.
- Ne boj se ja ću ti pomoći. – Rekla je majka.
- Umorna sam i povraća mi se. Rado bih odspavala malo pa
ćemo nastaviti razgovor ujutro. – Rekla je Anja.
- Odspavaj dušo... – Rekla je majka.
Već rano ujutro Anja je povraćala u WC-u i probudila je
majku koja joj je podigla kosu s čela.
- Ne da mi se više ovo podnositi. – Rekla je Anja.
- To je ništa dušo, sve te mučnine i boli rađanja ništa
su naspram sreće kada dobiješ dijete u ruke. – Rekla je majka.
Njih dvije bile su u očajnom financijskom stanju. Anja je
studirala ponajviše zbog dobrih ocjena pa je dobila stipendiju grada Hvara, a i
majka joj je uvijek slala sav svoj višak, sve iznad režija i hrane bilo je za
Anju. Danas je zamolila dan godišnjeg u pekari koju je čistila.
- I ovako teško živimo, a još dijete. – Rekla je Anja.
- Preživjet ćemo, snaći ćemo se... – Rekla je majka.
- Ne znam... – Rekla je Anja. Majka ju je zagrlila i
ostale su dugo u tišini.
- Možda... – Nakon dosta vremena progovorila je Anja.
- Možda bih ipak mogla... – Rekla je neodlučno.
- Molim te reci da ćeš roditi, molim te... – Molila je
majka.
- Ah majko... Hoću... – Majka je poskočila od veselja,
podigla je za ruku Anju i zagrlila je tako snažno da je Anju zaboljelo.
Anja je zamrznula godinu i nakon nekoliko mjeseci kako je
dijete raslo išle su u Split kupiti odjećicu, cipele i sve potrepštine za
dijete. Vrijeme trudnoće je brzo prolazilo. Jutarnje mučnine i posebna briga
majke označile su ovo vrijeme. Kada je došlo vrijeme da rodi Anju su primili u
splitsko rodilište. Dva dana kasnije, u noći, je počela rađati i nekoliko sati
kasnije to čudesno biće je bilo u njenim rukama. Bila je zaljubljena u to sitno
stvorenje. Sitan nosić, sitna glavica, njen muškarčić. U tom trenutku je shvatila da
obožava to dijete. Uskoro su pustili majku unutra i tada su suze i osmjesi
svjedočili bezmjernoj ljubavi.
- A ja sam ga htjela pobaciti. – Rekla je Anja koja se u
trenu rastužila.
- Nemoj sad razmišljati o tome. Ipak ćeš mu biti majka. –
Rekla je majka.
U tom trenutku je doktor ušao u sobu i ozbiljnim glasom
rekao:
- Vaše dijete je teško bolesno. – Dok im je objašnjavao
dijagnozu one su bile u šoku i ništa nisu čule osim:
- Živjet će najduže tjedan do dva. Već danas ćemo
izvršiti operaciju. Možda uspijemo produžiti život ali šanse su jako male. –
Zagrlile su ga i plakale dugo. Sve dok ih sestra nije trgnula jer je morala objasniti
Anji kako da nahrani dijete. Majka je gledala, s rukom na staklu, to sitno biće
koje im je tako trebalo za sreću. A sada je izvor sve njihove tuge i straha.
Nadale su se da će preživjeti... Ali... Ali šanse su bile male. Majka je istog dana
upalila veliku svijeću pred Gospom od zdravlja na splitskom Dobrom. Prolazili
su sati i dani, a iz sata u sat se stanje pogoršavalo. Dijete je unatoč
operaciji bilo sve slabije i slabije. Kopnio je na Anjinim rukama. Nakon deset
dana dijete je umrlo.
- Ne... Ne... Nemoj mi otići... Ne napuštaj majku...
Molim te pomakni se, pomakni se... – U očaju je molila Anja mrtvog dječačića
kojeg je tako strašno zavoljela. Uskoro su došle sestre koje su joj dale injekciju
za smirenje i odnijele dijete mrtvozorniku. Sutradan je Anja bila puštena iz
bolnice. A sljedećeg su dana pokopali dijete na Hvarskom groblju. Na sprovodu
je bila samo najbliža obitelj i prijatelji. Mali bijeli sanduk za malog božjeg
anđela. Svi su plakali. Anja je iduće dane bila tiha. Majka ju je uvjeravala da
će imati još djece. Da može naći dobrog muža. Ali ona je znala da se to neće
dogoditi.
Uskoro je krenula nova akademska godina i Anja je krenula
u Zagreb. Pošto im je financijsko stanje bilo jako loše, a dječja je robica
prilično skupa stavile su je na internetski oglasnik. Na jednom od oglasa
pisalo je ovako: „Na prodaju. Cipele za bebu. Nenošene.“
by Dominis
Nema komentara:
Objavi komentar