NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVIJETU _ Kratka priča o pobačaju

Jednom je Ernest Hemingway napisao najtužniju priču na svijetu sa samo šest riječi: „Na prodaju. Cipele za bebu. Nenošene.“

- Ah, taj nesretni Hemingway... – Rekla je Anja. – Zar baš sada trebam to čitati? Izdržat ću ja i ovaj izazov. Abortus nije ništa strašno, samo čišćenje. – Mislila je na glas tog dana kada se test na trudnoću pokazao pozitivnim.

- Nemojte razmišljati o tome, to je samo lakši zahvat. – Rekao je doktor preko telefona. A bila je sama. Andrija zbog kojeg je sada trudna odmah je nestao i rekao joj da pobaci i da prekidaju, a zapravo nikada nisu ni bili zajedno. A govorila joj je majka. Govorio je i župnik. Sad joj se čini da su joj svi govorili ali ona nikoga nije slušala.

- Neće se baš meni dogoditi. – Govorila je prije. A dogodilo se.

Anjina majka bila je sveg života sama, otac je jednog dana otišao i nikada se nije vratio. Sve njegovo što je ostalo jest Anjin oblik očiju koje je naslijedila od njega. Majci nije rekla i to joj je bilo najteže. Mislila joj je prešutjeti ali zna koliko je majka dobro poznaje i da to neće proći neprimijećeno. Onda je odlučila da će joj reći ali tek nakon zahvata. Anja je studirala u Zagrebu, a majka joj je živjela na Hvaru. Navečer je primila poziv od majke na koji se nije javila, poslala je poruku da je trenutno zauzeta i da će joj se javiti.

- Pobaci što prije, što više otežeš to je teže i kompliciranije. Još si na fakultetu zar želiš sebi uništiti život. Imat ćeš vremena za djecu. – Govorila joj je prijateljica s faksa.

- Znam, moram to obaviti kroz koji dan. – Rekla je Anja.

Iduće večeri ju je nazvala majka, a ona je slagala i pričala o nekoj haljini koja je bila na popustu.

- Htjela sam te pitati da li je mogu kupiti. – Rekla je Anja.

- Kupi. – Odgovorila je majka.

- Imaš li mi još nešto za reći? – Pitala je. Anja se zbunila i odgovorila:

- Ne, ne, ništa...

Te večeri je plakala do dugo u noć. Osjećala se tako usamljenom. Kao da ju pritišću tone kamenja. Borila se s tužnim mislima, a u jednom trenutku je čak zamislila život s bebom.

- I moram priznati nije mi uopće izgledao strašno. Ali znam da će sve biti jednostavnije ako pobacim i ne rečem majci za to. – Rekla je sutradan prijateljici s faksa. Iduće jutro, mjesto na faks, je otišla doktoru.

- Dobro da vidimo, aha... Neće to biti ništa strašno. Dogovorite sa sestrom termin i očistit ćemo to. Bez straha bit će sve u redu. – Rekao je doktor. Anja je te noći dugo mislila o djetetu koje nosi i o ranama koje bi abortus mogao nanijeti. Ali biti samohrana majka bilo je također teško. Jest da je odgojena u takvoj obitelji, a možda i baš poradi toga. Sada se sjećala kako je na Hvaru dok je još bila u osnovnoj školi bila zapostavljena i kako bi, kad su u nižim razredima crtali obitelj, ona nacrtala samo sebe i majku pa bi je svi pitali o ocu. Ili kad su na prvoj svetoj pričesti svi došli s ocem i majkom, a ona jedina samo s majkom. Sjećala se i plakala.

- Ne bih se mogla toliko žrtvovati kao mama. – Mislila je.

- Ja sam daleko slabija od nje. Moram pobaciti i gotovo. – Već je bila kasna večer kada je zazvonio mobitel.

- Mama, zašto zoveš ovako kasno. Jesi dobro? – Rekla je uplašena Anja.

- Dobro sam ja, nego od našeg zadnjeg razgovora čini mi se da mi nešto skrivaš i sve do sada sam se premišljala da li da te nazovem ili ne. – Rekla je majka.

- Mama... – U suzama je prozborila Anja.

- Mama... Tako me dobro poznaješ... – Zaplakala je još gorče.

- Mama ja sam trudna... – tišina je trajala dugo, čulo se samo Anjino jecanje.

- A Anja, jadna moja Anja... – U suzama je progovorila majka.

- No u redu. Preživjet ćemo mi to, dijete je blagoslov. Dođi odmah na Hvar pa ćemo vidjeti hoćeš li trebati zalediti godinu. – Rekla je majka.

- Majko ja ću pobaciti. – Rekla je Anja.

- Ne, molim te ne... – Kroz suze i u očaju molila je majka.

- Znaš, i ja sam tebe morala pobaciti. Mislila sam da će mi tako biti lakše. Tako su me svi nagovarali. Tvoj otac je bio neodgovoran i znala sam da to neće dugo potrajati ali nikada nisam požalila što sam te rodila. Ti si ostvarenje moga života, sve i jedino vrijedno.

- Mama... Ne mogu ja tako... Nisam kao ti... – Rekla je Anja.

- Molim te dođi sutra na Hvar ili želiš da ja dođem u Zagreb? – Rekla je majka.

- Mama... Ma... – Nije više mogla nastaviti. Obećala je da će doći na Hvar već sutra i prekinula. Mama ju je čekala u luci. Izljubile su se još na vratima trajekta. Kad su ušle u kuću šutjele se obje. Nijedna nije htjela započeti.

- Prvo ćeš jesti. A poslije ćemo pričati. – Rekla je majka. Dok je ona jela majka je nestrpljivo šetala po kuhinji s kuhinjskom krpom u ruci. Kada je Anja pojela majka je sjela za stol.

- Moraš roditi to dijete. – Prve su riječi koje je izgovorila majka.

- Majko... Ne mogu... – U suzama je rekla Anja.

- Anja! Shvati to dijete je tebi ono što si ti bila meni. A ti si moja jedina sreća. Moj život se ostvario samo zbog tebe, da sam te pobacila bila bih posve jadna i nikada ne bih znala koliko ljepote sam propustila. To dijete je sada dio tvoga života, nemoj ga odbaciti, molim te. – Rekla je kroz suze majka.

- Ne znam majko, premlada sam. – Rekla je Anja.

- Ne boj se ja ću ti pomoći. – Rekla je majka.

- Umorna sam i povraća mi se. Rado bih odspavala malo pa ćemo nastaviti razgovor ujutro. – Rekla je Anja.

- Odspavaj dušo... – Rekla je majka.

Već rano ujutro Anja je povraćala u WC-u i probudila je majku koja joj je podigla kosu s čela.

- Ne da mi se više ovo podnositi. – Rekla je Anja.

- To je ništa dušo, sve te mučnine i boli rađanja ništa su naspram sreće kada dobiješ dijete u ruke. – Rekla je majka.

Njih dvije bile su u očajnom financijskom stanju. Anja je studirala ponajviše zbog dobrih ocjena pa je dobila stipendiju grada Hvara, a i majka joj je uvijek slala sav svoj višak, sve iznad režija i hrane bilo je za Anju. Danas je zamolila dan godišnjeg u pekari koju je čistila.

- I ovako teško živimo, a još dijete. – Rekla je Anja.

- Preživjet ćemo, snaći ćemo se... – Rekla je majka.

- Ne znam... – Rekla je Anja. Majka ju je zagrlila i ostale su dugo u tišini.

- Možda... – Nakon dosta vremena progovorila je Anja.

- Možda bih ipak mogla... – Rekla je neodlučno.

- Molim te reci da ćeš roditi, molim te... – Molila je majka.

- Ah majko... Hoću... – Majka je poskočila od veselja, podigla je za ruku Anju i zagrlila je tako snažno da je Anju zaboljelo.

Anja je zamrznula godinu i nakon nekoliko mjeseci kako je dijete raslo išle su u Split kupiti odjećicu, cipele i sve potrepštine za dijete. Vrijeme trudnoće je brzo prolazilo. Jutarnje mučnine i posebna briga majke označile su ovo vrijeme. Kada je došlo vrijeme da rodi Anju su primili u splitsko rodilište. Dva dana kasnije, u noći, je počela rađati i nekoliko sati kasnije to čudesno biće je bilo u njenim rukama. Bila je zaljubljena u to sitno stvorenje. Sitan nosić, sitna glavica, njen  muškarčić. U tom trenutku je shvatila da obožava to dijete. Uskoro su pustili majku unutra i tada su suze i osmjesi svjedočili bezmjernoj ljubavi.

- A ja sam ga htjela pobaciti. – Rekla je Anja koja se u trenu rastužila.

- Nemoj sad razmišljati o tome. Ipak ćeš mu biti majka. – Rekla je majka.

U tom trenutku je doktor ušao u sobu i ozbiljnim glasom rekao:

- Vaše dijete je teško bolesno. – Dok im je objašnjavao dijagnozu one su bile u šoku i ništa nisu čule osim:

- Živjet će najduže tjedan do dva. Već danas ćemo izvršiti operaciju. Možda uspijemo produžiti život ali šanse su jako male. – Zagrlile su ga i plakale dugo. Sve dok ih sestra nije trgnula jer je morala objasniti Anji kako da nahrani dijete. Majka je gledala, s rukom na staklu, to sitno biće koje im je tako trebalo za sreću. A sada je izvor sve njihove tuge i straha. Nadale su se da će preživjeti... Ali... Ali šanse su bile male. Majka je istog dana upalila veliku svijeću pred Gospom od zdravlja na splitskom Dobrom. Prolazili su sati i dani, a iz sata u sat se stanje pogoršavalo. Dijete je unatoč operaciji bilo sve slabije i slabije. Kopnio je na Anjinim rukama. Nakon deset dana dijete je umrlo.

- Ne... Ne... Nemoj mi otići... Ne napuštaj majku... Molim te pomakni se, pomakni se... – U očaju je molila Anja mrtvog dječačića kojeg je tako strašno zavoljela. Uskoro su došle sestre koje su joj dale injekciju za smirenje i odnijele dijete mrtvozorniku. Sutradan je Anja bila puštena iz bolnice. A sljedećeg su dana pokopali dijete na Hvarskom groblju. Na sprovodu je bila samo najbliža obitelj i prijatelji. Mali bijeli sanduk za malog božjeg anđela. Svi su plakali. Anja je iduće dane bila tiha. Majka ju je uvjeravala da će imati još djece. Da može naći dobrog muža. Ali ona je znala da se to neće dogoditi.

Uskoro je krenula nova akademska godina i Anja je krenula u Zagreb. Pošto im je financijsko stanje bilo jako loše, a dječja je robica prilično skupa stavile su je na internetski oglasnik. Na jednom od oglasa pisalo je ovako: „Na prodaju. Cipele za bebu. Nenošene.“

by Dominis